KANONSKE PESME
NESTALO JE
Nestade proleća i leto prolete i sada smo već na izmaku svega
Listopad je, svenulo je, dovoljno je pogledati kod kolikih
Je prvi žalac ostavio tragove i da od tih takvih tragova započinje venenje
Oni venu od prvih rana
Od onog nezarašćenog, krivo nasađenog, nezaceljenog
I to je razlog iz kojeg jedan za drugim
Vi jedni za druge ostajete stranci
Osama i nije drugo do svenuće
Osama te vrste nije drugo do sporo umiranje
Imao si prijatelja koji pisaše o pesnicima koji su vodili blistave prepiske
Ima li ih danas
Imaš li sa kim, danas, da se dopisuješ?
Bilo je prijatelja, bilo drugovanja
Ali da li vreme, da li godine,
Bejaste zajedno,
I jedan drugom blizu, bliski ste bili, nebitno koliko različiti
Po stremljenjima, po osećajnosti, no bliski,
Ali da li vreme, da li prostor,
Rastaviše vas.
Kako, čime, sad, povezati niti koje popucaše?
Da li pevanjem, mišljenjem, čime li?
Nestade prolet i prođe leto a jesen već izdade svoje darove.
Bogate darove, za onog, koji je plodan –
Jed i mrzovolju za onog, koji nije došao k sebi, koji sebe sobom nije darovao.
Listopad je, svenuše grane, rumeno lisje lagano pada na tlo.
Ni ta svelost nije za bacanje: nešto od toga postaće humus,
Nešto će preći u opšri zbir dobiti, nešto nekome biti na korist.
Vi, koji ste usahli, koji svenuste, o svi vi koji ste nizali
Promašaj za promašajem, i pokret uzaludan za uzaludnim,
O vi, koji ste sami jedna nema, posvemašnja Uzaludost,
Pristupite pesmi, venite u njoj, rasprostrite opalo lišće duše
Po pesmi o smrti,
Opet da se okupimo, opet da se ugledamo,
Opet da progovorimo
O problemskom čvoru, o par tih ozleda koje su bile, i biće,
Reka ponornica svih neuspeha, svih sudaranja sa stvarnošću, sa bližnjim,
Pristupite pesmi, venite u njoj, o svi vi, o moja mnoga,
Meni samom, nepoznata, neprepoznata, i nepriznata, ja,
Opet da se okupimo, opet da pevušimo,
U pjesan da se udenemo kao na dlanu Boga, i da snimo, i da On nas usni,
U pjesan da vekujemo, nezlobivo, nepoznati, nepriznati,
Osamljeni, pali.
Hrskavo lisje za humus poezije, za carstvo, za veselo carstvo poezije.
VULVA, BEZDAN
Ta čvrsta, bakarna put, devojačka, to mleko od dodira i mekog šaputanja, to tkivo paslika,
Što se, kroz udadbu za vojna lica, preodeva u tuđu priču i inostran svet,
Što s periferije carstva prelazi u jedan od mogućih centara istog –
Arhipelag (svet arhetipa sveden na slivnik), koji jest bio centar, i centar opstaje, i mimo carstva,
Bar kao ideja i mogućnost drugačijeg življenja, drugačijeg kretanja na putu samospoznaje
Ta čvrsta, bakarna put, te dojke, devojačke, male što se, stvrdle, njišu, zadrhte,
Na dodir dlana (sećaš se toga),
To meko tkivo gde ratar zabada ralo
Gde riče bik
Gde zver zaurla sladostrast
To milje šuma, vrbaka, pustolina, taj šumor busenja i granja, paprati, puzavica,
Koje obgrliće i tvoje telo i tvoj vid da zatamne,
Te duboke i tamne šume iz kojih dopire vrisak, poživičenje,
Ta mukla rika, taj besput, ta kob
Od puti od bakra
Što udomiće se, mudro, sračunato, uz vojnički skut,
To je atol Kvađelejn, izdat u najam, to su usmine, koje obljubi niz za nizom perfektno preciznih raketa,
Osmatraš ih, za vojnih vežbi, ne više od tri minuta im je potrebno da dolete iz Kalifornije,
I zarone u vulvu, u bezdan, u spas.
ZVEZDANI PLAŠT
Nek razastre se zvezdani plašt, nek obaspe te niska obasjanja od zvezda, nedosegnutih
Neka joj predaš tvoj dah, tvojih očiju žar, dar tvoga uma koji žeđi za noćima
Posutim zvezdama kao ogrlicom od ruku, devojačkih,
Kao kolajnom od ruku, mekih,
Kad telo polagao si na trave, kad jedar si uzduh udisao,
Kad cvast tih dodira i milje od bilja, od šumora, su nadirali
Kao oseka, kao dodir za dodirom sazvežđa ka kojima još ne brodi,
Neka te zavodi njen zagrljaj, neka te zakrile njeni dlani,
Njen šapat obespokoji, neka te vodi, neka te smiri, neka uznemiri
Dar za darom od dodira, od celova, od sašaptavanja
Pod plaštem od zvezda, na asuri od spaljenih, od trava sagorelih
Neka te vaja ta žena, neka te kupa, neka obasipava sobom i svima svojim sestrama
Neka te opija neka te zavodi i unese ti nemir od kojega mir svoj iznalaziš
I spokoj koji te sravnjuje sa biljem i zverima, sa plimom i maticom
Sveg što dohodi, svega što othodi, svih svrha nar
Što puca pod belim zubima noći, pod mlečnim ugrizom dojki
Koje te mame, koje te hrane, koje te uznose
O, devičanske kapi, to mleko od zvežđa,
Od koga iskapi i poslednji tračak svetosti, i svesti, o mleko
Od koga se opi, od koga se opi, i zastrani, o kobi tih kasnih noći
O tajno tih smrti i rane što ne zaceli
O mleko tih dojki, nebesne kapi, mlačna ozarenja od kojih nemir svoj izgradi
I napev iskapi prelja, dalekih, zaspalih
Na ozleđenim, nezaceljenim grudima tvojim
LICE, NEMEZIS
For Patty, Lina, Christopher
Pod palmom, za graničnim šaletrom, uz vrisak galeba, dočekuje te Nemeziz, u licu stranca.
Ima li gore uvida do tog da pregršt je lica crta sličnih, skoro pa istovetnih, u mnogima od nas?
O mero svih mera, gradivo od štedrih darova noći, koja nas opi
Koji nauk iz toga izvući: potkazivač koji prima nas, na subotnji ručak, dostavnik, dobrovoljni, lica istovetnog Mekgajveru,
Junaku nedeljnih serija preodenutog u poštenog građanina, dostavljača,
Koji ti u lice saopštava da te je, kao stranca sa čijom je zemljom njegova u ratu,
Prijavio vlastima,
Jer, ukoliko zemlja je u ratu sa tvojom, tada je i on to sa tobom,
Jer dotle doseže njegova inividualna izdiferenciranost iz kolektiva,
Takav i toliki joj domašaj
Sebe van kolektivnog koda ne poznaje, i zašto bi, ugradio je sebe u vodeći diskurs,
Oklopio se, dovoljno mu je.
Trajaće to, koliko mu bude trajao radni ugovor, s vojnom Imperije.
Dostavljanje učestvuje u ukupnoj ekonomije potražnje ugovora za trajno zaposlenje
I možda će mu se to uračunati u gest, plemenit, prema državi.
Taj bezum tih istovetnih crta lica, tih fizionomija, tako sličnih,
Da se takav uvid učini gorim od sličnosti živinskih njuški s licima ljudskim,
Taj besmisao crta koje su odrazi naravi, nagona, sklonosti
Nasavladanih – nesavladivih? – cinični kez onog, zgužvano pročelje ovog,
Tugaljiv osmejak trećeg, igra crta i naravi koja se ponavlja, koja se obnavlja,
Iz podneblje u podneblje, iz naraštaja u naraštaj – svedoči o tome i povest slikarstva,
Starinski porodični albumi, slike gimnazijalaca u vitrini
Fotografa palanačkih, ta konfuzija istovetnosti, abnormalnost te tolike sličnosti
Dok sebe držimo za unikatnim,
Demončić, šegrt nije savladao gradivo, vitla nam se nad glavom,
Izvodi svoje kerefeke pred očima dok nas privode,
Jer gde god je pandura i svodnika - oni privode,
Jer gde god ih ima oni bi da nas privole na njihova pravila igre
Jer bi da privole nas na pravila - svoja
Dok ti sam drugog pravila nemaš do pravila vlastitog, do vlastitog rasta,
Samoizrastanja određenog vlastitim silama i stremljenjima
Koji hoće da bdiš nad sobom, nad svetom tim, u zatonima, nakraj sveta
Ma šta pisalo na tvojim dokumentima, ma šta pisalo na tvojim ispravama,
Jer ti si izaslanik Sidarte, Demijana, tvoj daimon je rečit
I ne dopušta da se ma šta bilo ispreči pred putem samospoznaje
I najmanje to lice, te crte etniciteta, koje su negda značile bliskost
I ulivale poverenje, u licu glumca, dok su danas premetnute u cerek istovernika, inorodnika,
Koji, svejedno da li iz narcisizma ili iz želje za napredovanjem,
Svejedno da li svesno ili nesvesno, bližnjega gura u ambis,
Makar u jamu pao i na Sveti dan, na putu za Pot-luck. Nemezis
Ispunjava svoju građansku dužnost, ispunjen veličinom iste.
No Arhipelag za tebe tad (1993/94) nije periferija – Imperija ga u to preodeva – nego središte, jedno od mogućih središta samospoznaje.
Tvoje središte samospoznaje, tvoj prostor samoizgradnje, za Imperiju tek je vojno postrojenje – preoteto od imperije druge – središtu jednako strane, nerazumljive.
Čestice njene lepote preodevaju se u devojke, udate za vojnike.
U duhu tvom još su devojčice, u duhu tvom još se kikoću, nespretne, i grle, mazne, svoje drugarice.
Tek tužni trag na vršku od usana posvedočava o grkom životu po daščarama, po bunkerima.
O nežnosti, roditeljskoj, više žuđenoj no dobivenoj.
Uzrasti, do visine rasta, Hristova!
O, Džone, i ne beri brigu što puti je od bakra, puti crne, voli je!
Uzrasti do dubine usidrenja, i usidri se.
STICK CHARTS
Trska da odredi pravac, školjka sazvežđe ili arhipelag – dovoljno za plovidbu,
Za moreplovca.
Trska da određuje struje i vetrove, plime i oseke, da imenuje talase, da odgoneta morekaze.
Dovoljno za pisanje, za čunove, sa kojih, kadikad, nagibaš telo, uranjaš u vodu i, tako brodeći, sebi određuješ pravac i smer, zagledan u zvezde, u ribe, u ptice.
U srcu školjke je dom, peščani je sprud, i odjek dečijeg smeha, rumen kamena kao usne dragane, koja te čeka.
Iz srca školjki napev, zov je daljine, ka kojoj brodiš. Bez hitnje.
Ta pismesnost bi dovoljna da optoče arhipelage, da ih nasele, da razašilju poklisare, zapremaju putnike i trgovce, darova bogatih voćem, snitvnom i sećanjem.
Tih karti sad imaš nekoliko. Bilo da su od trske, od slame i korala, bilo da reč je o dokumentu, o pečatu na putnoj ispravi, o stihu u zbirci,
Ti morekazi jesu zbir putanja i ukrštanja lica i predela, precizni putokazi.
Predela, koji čile, pa vaskrsnu, usled iznenadnog poređenja,
Lica, koja te pohode, i sa kojima se sašaptavaš, s kojima se sporiš, koja osmatraš, osluškuješ,
Lica, koja su predeli, i pogledi, zvezdani, omamni, pogledi, koji su sanje, arhipelazi.
UPSTATE NEW YORK
Dok ti se vraćaš u Megalopolis, u Urbanost, u Spilje, on ostaje, on tamo opstaje.
I kao stvaran čovek, i kao trag tvog sećanja na prijatelja koji je napustio
Upstate New York
I skrasio se, bar delićem svoje svesti i bar delom, u biografiji, u životu,
Na Roj-Namuu.
Njegov pogled još te prati, njegove oči još ti govore.
Ostajem ovde.
Ostaću ovde.
Tamo me niko ne čeka. Tamo me niko, ništa ne očekuje.
Tamo sam potrošač, tamo nezaposlen, tamo neusidren.
Moje sidrište: jedna devojka crne puti i njen inostran govor, što prianja, o duh,
I u duhu se meša. S govorom Mohoka. Nešto prisno, i strano, istovremeno,
Jedan usrdni šapat iz prošlosti, koji me porađa sebi.
Jezik meni stran ali srašćen
Sa ovom obalom, sa ovim životom.
Promeniću jezik, promeniću ženu, promeniću život.
Stolar je sebi i njoj otad sazdavao dom, tesao drvo, klesao hrid.
Od stenja je klesao fetiše, od betela tesao postelju, od palmi krov.
Rad za šalterom je zamenio za rad rukama,
Uslužnu delatnost delatnim životom, pod nebesnim pokrovom, pod sazvežđem tuđim,
U tuđini, koju učini svojom.
On danas hoda, kroz šumsku stazu, nadomak obale, i danas pešači, on se ne vozi,
On danas pliva, ne čami.
Svim svojim telom, on teše, i svim svojim telom on pliva. I pleše. Pleše!
Stolar je, posvećen tesanju, glačanju, rezbarenju.
Sebe.
I tebe.
Stolar je, posvećen je dodirivanju stabala i granja, stenja i pene, na površini vode.
Posvećen je sebi samom, posvećen pesmi koju sluša u sebi.
Sebe radi.
Radi tebe.
To je Njujorčanin širokih ramena, snažnih grudi, i srdačnog pogleda,
Koga na asfalt više ne mami, ni Rokenrol,
To je čovek kome Megalopolis htede da oduzme ruke i preotme mu san, o stvaranju,
O sazdavanju sebe.
To je učenik Toroa čiji je Volden Roj-Namu, a jezero u Masačusetsu
Razastrt do srazmera čitavog jednog arhipelaga,
Optočenog morem, Južnim, optočenog voljom za povratkom. Divljini.
I divljem, neobdelanom, u sebi.
Jer to, što treba da obdelava, obdelaće on, sam, ne Megalopolis.
To je duh Toroa koga Bog naposletku blagoslovi susretom sa Starosedeocem.
Ovo je razmena darova, istina bića koja im na licu blista.
Ovo je pesma.
UZ ČITANjE PALADASA
Nešto kao listanje stare antologije, kao ranojutarnje čitanje poezije,
Kao kupanje uma kroz stihove, nešto kao bodrenje,
Kao tihovanje, podigao si zastore, blesnula je svetlost Sredozemlja
I ostavila te, opet, zatečenog, nemog –
(ti nemaš čime da odgovoriš na toliki sjaj, na toliku svetlost),
Nešto kao ranojutarnji trening, uz prvu kafu, prve mejlove,
Čitanje poezije, podvlačenje stihova, čak i užitak u knjizi
Kao predmetu, u njenim koricama, prelomu, papiru, u njenom mirisu,
Nešto kao Stari dok su podvlačili stih iz Svetog pisma,
Jer podvučeni stih kao da se dva puta jače urezuje u svest,
Uvire u um, prodire u pamćenje, zadire u tajne,
Seća te se iz neke ranije, luđe, smešnije faze, optače
Neke predele tvojega ja koji uskrsnu uz stih, koje i nehotice budiš
Uz taj pokret, koji činiš grafitnom olovkom, dok podvlačiš papir
Samo tebi razumljivim znakovima, kodovima čitanja
Koji su svojevrsni dijalog sa sobom samim, sa vlastitim stremljenjima,
Kao stari dok su podvlačili svoja Sveta pisma bojama crvenim i crnim,
Žutim ili modrim, ljubičastim, svaka je imala svoj kod i značenje
Jasno samo njima, samo njima važno, po listu popadalih
Kao toliko latica misli, osećanja, trenutaka duše
Razasutih po Knjizi, Knjizi nad knjigama,
Kao svešteni pokret samorazumevanja, samoanalize
I ponovnog, dragocenog, zaborava sebe,
Nešto kao listanje kakve dobre, stare, antologije,
Kada crpeš iz grčkog epigrama slast oblikovane misli,
Osećanja, slike koja te objašnjava, koja, u tom času, sve objašnjava,
Dok sediš, na teraci, zagledan u pinije, u gore,
Dok srčeš, prvu, crnu, kafu, i prelaziš prstom
Po hrapavom papiru odabrane knjige,
Dok dopuštaš da kroz tebe deluje davni Paladasov stih,
Spevan na izmaku jednog sveta, jednog napora njegovog razumevanja i tumačenja,
Dok pesnik gleda kako se krhotine drevnih bogova
Sa zgarišta hramova prenose u crkve, gde se od božanstava
Preodevaju u svetačke rize, dok to pesnik gleda
I pita se, na izmaku sveta, identiteta, ja vlastitog
Ima li to nas, Grka, još? (dok Grke danas i ne pojmimo
Drugačije do pravoslavne), stih spevan na izmaku sveta
a koji se jutros baš tebe tiče, tebe
Koji sediš, na rubu, na ivici, vlastite stvarnosti.
Koju masku, kakav odlomak da odabereš za ovaj dan?
Stih, koji te imenuje, daje ti određenje, mesto i značenje
Tvojoj žeđi za pesmom, za život posvećen pevanju.
Pesnik u Nikeji
I
Davni preci koji ste crkve gradili,
Preci davni koji ste sebe sami sazdavali,
O davni žreci koji u jednoj i jedinoj, svespasavajućoj
Pomisli ste sebe sreli i odredili –
Sazdavši hram, u sebi grad, tvrđu od stenja
Konačište i boravište za duh koji meri sve,
Dom za odmor duše, hram za tihovanje,
Vrt za radost bića budnog, klonulog,
Koje uzahte da se bića odrekne –
O, preci davni koji prigrliste san odricanja
I sebe i sveta i ukivaste ga u tvrdi Hram ćutanja,
U kob i kamen spoticanja, u stav gnušanja –
Vaš jedini, vaš jednostavni greh –
Ne idem za vašim putem, za sve sam otvoren,
Ja sam struna i svirač, igrač i sviralo na kome
Svačiji zov nailazi na odaziv,
Izraziti sebe, udevati se u višeslojan stih,
U višeslojnost tih pokreta,
I jednako pevati kob nade i slast
Gacanja po blatu, surovu sladostrast
Pada, padanja, propadanja.
II
Omeđih bašte čitanjem pesnika
Pevali su strast i uzaludost svakog napora
I jedini pokreti koje blagosiljaše
Bili su pokreti zveri
Jedna novela ugradila se u mramorni muzički paviljon
Šambrena kao da je sam duh piščev hteo da
Propešačim pograđem do skrovite bašte
I tamo, u hladu crnogorice, pročitam
Pesmu o Vatri koja peva
U miru tihe četvrti, na visu sa koga mirta kupa uzduh
Tako se udesilo, tako je sklopilo,
Drugde druge čitah
Maslinjak na vrhu gore sa koje posmatrah grad
Maslinjak je kroz koji hodam sam, sa zbirkom grčkih epigrama u ruci,
Sa zbirkom stihova Meleagra, Kalimaha, Pavla Silentijara –
Ah, ti pesnici koji jednom slikom iskupljuju sav život
I svu bit ukivaju u jedno, nenadmašno, poređenje!
Ah, ti pesnici koji su negovali epigrame, umorni od Epa,
Negovatelji kratke, svedene forme,
Podesne za izliv duše, za glas pojedinca,
Za sliku koja iskupi čas najskuplji!
III
Kada u biblioteci posegnem za knjigom –
Prvo što uz pokret dođe to je slika mesta i doba dana
Kada sam je čitao.
To su mesta konačenja. To časi uziđivanja u – trajanje.
Posežem za knjigom koliko i za tim – ranim – čitanjem,
I budim istovremeno žeđ saznanja koliko i svest
O žeđi utaženoj.
Svaki pokret ruke jeste anamneza.
Svaki napor duha buđenje.
IV
O, preci davni – vi ste Jednu knjigu držali pod mišku
I njom ste hitali u hram, u klet, u zaklon duše vlastite –
U tome se ne razlikujemo, i u tome sličnost je naših pokreta –
Jedan je cvetnik razodevao vaš splin i gasio vašu žeđ za tišinom,
Smirajem,
Ja sam komplikovaniji, potrebno mi je više unakrsnih
Čitanja, sudar više protivrečnih istina, jer ja sam
Sazdan sam od nekoliko bića
I više velova ih skriva, više njih se spori i iskrada
Na sunce stiha.
I širi svoj nemir kroz pesmu.
Svakome od njih darovaću glas, ustupiti mesto,
Dopustiti da blesne pa da se gasi,
Kao žižak u noći, luč u polju, svetionik za nemirnih noći.
Oni me navode kušnji, oni su kušnja sama,
Nek pevaju.
Što dublje zadiru, to čednije iznose stvar na površinu.
Velika su to deca. Neozbiljnost im je vrlina.
Toj vrlini hitah. Neozbiljan sam i sam.
A kakav je napor potreban da se bude neozbiljan,
Da se bude dečak.
Da bih bio dete, sklopio sam vašu knjigu, a sebe rasklopio za živ život,
Za malu, palu braću, za lude ljude zavedene i čedne,
Nesavesne, koji teku mojim venama,
Čija se priča za pričom
Zgrušava u stih.
SAN O SNEGU
Vladislavu Đorđeviću
San o snegu, noć po kupanju u Zalivu anđela,
San o snetu, pod stopalima hrska se led i noga tone u sneg,
Negde u niziji visi se toranj crkveni i gipki talasi
Kibala plešu za noć bez pokreta
Sve boravi u mlečnoj belini ponoći i negvama inja
I selo briše reski vetar sa reka
Sve zaiskri od hladne vatre inja po predmetima
Pod dodirima, u mislima
San o starcu koji služi u praznom hramu
U praznoj kući svoj san o spasu, svoj hod po muci
San o pesmi gde put ka Bogu samo je jedan
O, san o uskoj svesti, putu bez sućuti,
San o snegu noć po kupanju u vodi hladnoj
Noć po buđenju u telu koje stari
Noć o kojoj čezneš za injem i za snegom koji se hrska pod stopalima
U praznoj kući glas u prazno starac slavi svoj spas
Čelo bašte drugi je dom i pustoš podjednaka
Sve je prazno i nemaš kome nemaš kuda to da odeš
Sve je pusto i sve mrtvo
Tek je muka od te pesme od tih stihova
Od gluhe čežnje u sablasno subotnje veče
U slom spasa u slom nade hilijasta
Još jedan dan je prošao, a još sve opstaje
I još traje i nema pribežišta
O, zar taj sladunjavi glas da put je k Bogu
Kad jednako put je i besput k Njemu
Lavež u noći san o snetu sam grad što
Boravi u belini mlečnoj u negvama inja
U jasnom rasporedu stvorenog bića
I malaksavoj, usahloj hrabrosti vernika
I jedna stvar i njena suprotnst su put i bestrag
San o pretnji kao gorak talog uspomena
Kao čežnja za glasom i potreba za objašnjenjem
Koju ti starac više neće dati
Jer je ono nestalo s njim
Zar tako bedni zvuk da o tako bitnom opšti?
Zar tako da šumi, u školjci uma, u zaumlju
I nesvesti? Čemu to?
Ali ne htede reći od čega te otrže, od čega ode,
Ne htede reći kako je bdelo u njemu
Ono, od čega se odrekao.
Nad tobom to, što snevaš, bdi, no
Šta je bdelo nad njim?
Radi čega je kidao spone, radi čega potomke
Vezivao u nove?
To briše gluha noć, to potire slika praznog doma,
Glas starca koji peva u noći, u domu praznom,
Hramu napuštenom.
UZALUDNOST, ALCHAJMER
Johan Frojd Slavonac umire
Johan Frojd Slavonac, amikus, umire, u daščari nakraj grada Blektona, on umire
Johan Frojd Slavonac, u daščari nakraj grada Blektona, umire, umire zamandaljen iza sedam brava i sedam zidova
Johan Frojd Slavonac, amikus, umire, u daščari nakraj grada Blektona, zamandaljen iza sedam brava i sedam zidova i sedam duše krajolika, umire umire
Umire Johan Frojd Slavonac, a da niko do njega više ne dospeva niti može da dopre
Umire izopšten, slomljen, sam,
Velika figura amikusa u procesu raspadanja
Umire učauren i nesrećan, zamandaljen,
Umire sabijen, rasparan
Johan Frojd Slavonac umire pod krunicom od eukaliptusa, u mirisu mačjeg dreka i organiskih otpadaka u sobi krcatoj elektronskim napravama i spajalicama umire s Drugim svetom, veštačkim rajevima,
Umire zašušuljen, temeljno zakriven, Down Under,
Izgubivši majku, zaboravivši na oca, koji i sam prekraćuje staračke dane na cesti nakraj palanke
U nabijači na uglu zagrebačke ceste
Usred slavonske nigdine, pustoši metafizičke
Dok pamti, kao u magli, da bio je otac, da imao je sina i kćer, i ženu, s kojom ih izrodi,
Ženu, čiji um je odlutao, a telo se zadržalo, ženu, čiji um je prekrilo velo od sedam zaborava i sedmostrukog neznanja sebe samog
Umiru jedni drugima strani, i strani sebi samima,
Johan Frojd, velika figura prijateljstva u procesu je raspadanja sad i on umire rasterećen od basme i basne religija, raspolućen, obamro,
Oslobođen od učenja i dogme, od tlapnje i hlapnje verovanja,
Od hira i hipa roditeljskog, i ljubavi roditeljske,
Od svevlasnog, svespasavajućeg Moloha kome klanjaše se i ona, koja danas izgubi svest o sebi samoj,
Ona, čiji duh uginu pre no što svenu joj telo,
Ona, što čvrsta u veri, sve veri podredi,
Podredivši i porod Molohu i žrtvi, ognju večnom i večitom osećanju krivice, nesigurnosti
Otišavši a da se ne pozdravi,
Ostavivši porod da kopni pod žigom krivice, pod igom samoće
Ostaviv porod zanjihan, zaljuljan sumnjom, bezverjem,
Johan Frojd Slavonac umire
Ogroman i koban u daščari nakraj grada Blektona u gradu Sidniju u državi Novom Južnom Velsu
Dok žalo krivnje ga nagriza, dok žalo patnje mu zamućuje udisaj i izdisaj svaki
Ne rešivši nijedno pitanje, ne dobivši nijedan odgovor
Do osećanja izopštenosti,
Do osećanja krivice, uzaludnosti
A prijatelja niotkud
A rešenja niotkud
A majke niotkud
Da ranu mu rođenja vida
On umire
LET US SHARE MYTHOLOGIES
To možda nije Bog koji ćuti niti Gospod Savaot niti ljubavnik ni demijurg ni samo samilosni Hrist u nizu otelovljenja za otelovljenjem
Jer bog koji ćuti jest bog koji te ćutanjem kazni
Koji izopštava i protivu koga se podiže Hrist milosrđa Hrist sućuti, knez sapatnje
Bog trpeljiv i krotak, spor na gnev
Bog koji zalutaloga grli
Bog koga možda ti sam ovog časa stvaraš
U trenutku dok ga prizivaš
Jer i takav je bog potreban
(pristani i na takvu misao, ti koji držiš do Lukrecija)
Osobito za onog koji je drilovan religijskom mantrom kroz detinjstvo i dečaštvo svoje
Osobito za onog koga roditelj napušta
Pošto ga je izdvojio od drugih, nasukao na greben vere, pustoš nevere,
Pristani na to da spevaćeš lirsko konačište
Za boga kog, za
Jednog od onih bogova koji oslobađa od pritiska nasleđa
Od pritiska baštine, od tereta predanja
Od osećanja krivice jer, u nastojanju da upoznaš sebe,
Ti nužno kršiš tapu za tapuom predanja
Hrist tvoje prirode tad se podiže
Samouvereno, ironično, svevlasno te diže k sebi,
K sebi te uzdiže
A to će reći, ka tebi samom
Zna li taj Hrist koliko je samozavaravanja, koliko oblagivanja u ispovesti onih koji se pozivaju u ime, Njegovo?
Zna li to Hrist?
Tvoj Hrist to će znati
Takvog ga oblikuješ
Takav diskurs u stihu tvom
Kroz tvoje ruke
Hrist očituje
Svevideći
Hrist
Tvoje Prirode
On gasiće bol gnušanja nad sobom, bol osećanja krivice, bol izdaje
Mantre, bilo koje
Protiv koje ustaje
STIŠAVANjE
Nekome nemir koji se stišao i zgasnuo.
Nekome put povratka k sebi, k svesti.
Nekom ni toliko: pustoš, od koje
Vaja penu zaborava i sebe i sveg.
Nekome je dalek putokaz:
Lirika uma što zamenjuje
Izlive srca zanesenog.
A nekom oproštajni dar:
Pismo, na stolu, poslednji pozdrav.
I neko čita tu reč, i neko je pamti.
Neko koga se ništa drugo više ne dotiče.
Nečija duša koju okupa pena zaborava
Kao val što kamen obli:
Sve oblija duša koju val ispira.
ČEŽNjA
Nekome bi pisao, sve gušći mrak jesenji te pismu nagoni
Opštio bi s nekim – a toga nema
Ni za Krležu, dok bio je pesnik
Toga nije bilo
Nekom bi pisao, nekom bi se otvorio, nešto
Bi vredno da podeliš s njim – a toga nema
Dok bio si mladić, tako je bivalo
U zrelosti, ista je čežnja, a jednaka pustoš
I potreba za opštenjem
Jedni od drugih udaljeni, povezani tek varljivom
Svetlošću računarskih ekrana
Dotičete se – tu ste, negde,
Između želje za razgovorom i sve vidnijom dosadom
Ne znajući čak ni kako da prekratite to kucanje
Te se pozivate na ukućane
Na decu
Na razvođenje dece po školama
Znajući da čak i pustoš je bolja, vrednija od takvih susreta
Takvih privida
Dodira
Kojih nije bilo, gde i kad je trebalo
Kojih kroz ovo sad tek da bude ne može
Boris Lazić
